Ovaj mladi dostavljač pica mislio je da če ovo biti još jedan običan, radni dan. Sve dok nije stigao do kuće, u kojoj je živeo otac sa svoje četvoro dece.
“Nekoliko godina radima kao dostavljač, tak otplačujem školarinu na fakultetu. Sviđao sam sve i svašta, ali ovako nešto nikad! ”
“Svi ti nepotrebni izgovori da mi ljudi ne daju bakšiš zaista su doveli do brojnih nadrealnih situacija. Od tih, u sećanju još uvek imam jedno od najvažnijih, zastrašujućih iskustava koje sam doživeo”
Jednog dana, morao sam da isporučim malu picu sa sirom do jedne trošne kuće na periferiji grada.
Vrata mi je otvorio jedan muškarac srednjih godina, koji nije mogao da sakrije stid jer nije bio u mogućnosti da mi da više od jednog dolara bakšiša (što je još uvek više od mnogih drugih, imućnijih mušterija).
Tada sam kroz kuhinjska vrata video četvoro dece, koja su gladna sedela za stolom.a tinejdžer čeka na stolu gladan. Sa strepnjom sam posmatrao tu šestročlanu porodicu, koja treba da podeli jednu malu picu, jer više nisu mogli da priušte!
Ta slika mi se urezala u sećanje!
Nakon toga, završio sam svoj radni dan, vratio se u piceriju i pripremio dve velike pizze, par porcija piletine sa krompirićima i uzeo nekoliko flaša soka.
Svratio sam ponovo do te porodice, i tamo zatekao čoveka, još uvek tužnog jer nije mogao da mi da bakšiš. Čak je i ponudio da plati hranu koju sam im upravo doneo, ali ja sam to odbio!
Iako je znao da ono što je učinio nije značajno popravilo finansijsku situaciju porodice, ali se nada da je time svoj toj deci dao dragocenu lekciju da uvek i svuda treba pomagati ljudima! Najgore je kada mislimo da malo možemo učiniti, pa stoga na kraju ne učinimo ništa!
